Kustendorf u zemlji čuda

Danas je lakše kritikovati nego razumeti sve, pa i kulturne koncepte i modele, ali skoro uvek dođe čas kada sve kritikovano postane hvaljeno. U Mokroj Gori ima svega, poput vodvilja, brodvejske scene, celovečernjeg filma ili Boljšoj teatra. Ovde, tokom protekle decenije, život biva uokviren šumskim trupcima, gredama, daskama i likovima na njima.  

Dolaskom Emira Kusturice na mokrogorske šume i proplanke počeo je da se trasira i značajno izgrađuje jedan novi uzani kolosek kreativne energije koji ove zabiti povezuje sa ostatkom sveta. Iako vijuga kroz okolna brda a kroz tunele i vijadukte hrli ka širim i svetlijim horizontima taj kolosek, uži i tanji od 16 – milimetarskog filma, u velikoj meri sve nas seli u neke bolje svetove ali i obratno. Svega ima u Kusturičinoj nakani da ojača i umnoži veze ovog malog i nerazvijenog podneblja sa civilizacijskim vrednostima, ali jedna od najvećih ideja možda je upravo stvaranje regionalnog, modernog multibrenda prepoznatljivog globalnoj publici i građaninu sveta.

Pre deset godina Železnica Srbije je uveliko privela nameni deo trase uskog koloseka od Kremana do Mokre Gore. Uporedo sa tim u kraj je stigao Emir Kusturica tragajući za eksterijerima za svoj novi film, radno nazvan „Gladno srce“ a potom – „Život je čudo“. Smestivši radnju filma na romantično – nostalgične eksterijere vezne pruge između Srbije i Bosne, Emir je stvorio paradigmu vrednosti kroz koju će mu se sve stvari dešavati u narednoj deceniji. Sve junake tog filma gledaćemo u narednih deset godina u Mokroj Gori i okolini u realnom životu i dešavanjima s tim što će režiser filma u ovoj, realnoj, situaciji biti njegov protagonista.

Po završetku snimanja filma „Život je čudo“ Kusturica će snimiti i film „Zavet“ koji neće imati širu propulziju u svet filma i masovne kulture, ali će biti značajan za pokretanje života u Mokroj Gori i okolini. Emir je od tada već stalni žitelj Mokre Gore sa svojom porodicom, čime je učinio najveću počast ovom podneblju, ali i izazvao ga na dvoboj žešće nego Brus Vilisa. Kako je razvijan filmski, edukativni i kulturni koncept turizma u okvirima Mećavnika, Filmskog sela i Mokre Gore, sazrela je ideja o državno-pravnoj zaštiti mokrogorskih brda i dolina i njihovih prirodnih lepota i retkosti. Stavivši se na čelo ideje stvaranja Parka prirode „Šargan-Mokra Gora“ Emir Kusturica je iskoračio iz zone umetničkog stvaralašta i šokirao lokalnu sredinu entuzijazmom ne samo u zaštiti prirode od najezde divlje gradnje već i energičnošću u izgradnji infrastrukture i objekata u funkciji posetilaca. Naravno, dobio je lokalne protivnike, neke silom sujeta a neke i s razlogom, jer je u ranoj fazi konflikta i on sam pokazivao nizak prag tolarencije na seoske kavge i neobuzdane ambicije provincijskih političara. Spreman da uvek nosi uniformu rendžera izazvao je vazda aktuelni srpski gnev prema svakoj drugoj uniformi osim „našoj“ i na sebe navukao kuse i repate a ponajviše bradate brđane. Sklon asimetriji u retorici isprovocirao je dobar deo šire kulturne i političke javnosti koja ga je kritikovala za sijaset stvari a najviše za korišćenje obilate podrške vladinih fondova sa obe strane Drine. I naravno, zadobio je mnogo gneva i sa obe obale Miljacke uprkos savremenim muzičkim tendencijama Ivice Dačića.

Sa ove vremenske distance, od deset godina, sagledavajući ukupan doprinos, lik i delo Emra Kusturice u mokrogorskim zabitima, mnogim njegovim kritičarima se može dati za pravo da ga kritikuju. Najpragmatičniji među njima su, svakako, oni koji prstom upiru u komercijalnu stranu mokrogorskog buma i ističu pitanje koliko ko (a pogotovu Emir) koristi ima od svega ovoga. Da li su entuzijazam, film, umetnost i ljubav metastazirali u biznis ili su i dalje ispod ekonomske tačke isplativosti? Odgovre prepustimo budućem vremenu. Međutim, kritička javnost, kako kulturnog tako i političkog miljea, često ne sagledava šta se ovde zaista događa i šta su merljivi i vidljivi rezultati Emirovih projekata na ovom podneblju. Uvažavajući suštinu onih kritika koje su uperene protiv Emirovog, poprilično komplikovanog kavgadžijskog mentaliteta, ne možemo da se okanemo uvažavanja i svega onoga što je upravo taj konfliktni mentalitet proizveo. Neke teorije stvaralaštva kažu da nema ravog stvaralaštva bez intrigacije, konflikta i supremacije intelekta, ma kakv on bio, nad mentalitetom dokolice i svakodašnjice. Čini se da upravo na toj dihotomiji i počiva svaki Emirov uspeh u ovim brdima i njegova dominacija u javnom prostoru našeg podneblja.

Stvaralaštvo unutar koncepta etno-turizma nije ni novo ni originalno i zato ga je ovde, kroz koncept Drvengrada i Mećavnika, Kusturičina ekipa obogatila i učinila sadržajno zanimljivijim i bogatijim. Ako sagledamo šta sve ovde funkcioniše, koliko svega ovde ima, a na tako malom prostoru, onda ne možemo a da se ne otmemo utisku da se upravo ovde stvara nov koncept kulturnog turizma zasnvanog na strategiji multi-brendinga i raznolkosti estetskih i funkcionalnih sadržaja. Obnovljena železnica uskog koloseka, nostalgična i puna najfinijih uspomena, povezuje srbijanska i bosanska brda i doline prepuna one duše i senzibiliteta kakve je rečima samo Ivo Andrić mogao uhvatiti. I upravo njemu u spomen (gle čuda!) sa Mećavnika kreće ideja o stvaranju Andrićgrada nekoliko desetina kilometara dalje u Višegradu. U granicama prirodnog dobra Park prirode „Šargan – Mokra Gora“ razvijeni su infrastrukturni projekti puteva, voda, otpadnih voda kao i turistički kapaciteti skijališta, vizitorski centri i mikro sadržaji filmskog sela sa pratećim objektima. Sam prostor Drvengrada, odavno kompletiran i zaokružene ponude i dalje se dopunjuje novim sadržajima od kojih je Festival „Kustendorf“ onaj poznati šlag na torti!

Nedavni sukob Mokrogoraca, predviđenih drvosečama i Emirom, protiv republičkih vlasti i ideje o izdavanju dozvole za istraživanje rude nikla, primer je delovanja mokrogorske šire zajednice u zaštiti šireg životnog prostora. Iako se sukob iznenada smirio (što otvara neke druge dublje sumnje) delovanje lokalnih ljudi je bilo zadivljujuće i primerno. Doduše, vreme će tek pokazati šta će sa neželjenim rudnikom nikla biti, ali na braniku rodne grude seljake je predvodio opet – Kusturica!

Kada čovek ovde dođe, provede neko vreme i sagleda obime svega što je ovde napravljeno i izgrađeno u protreklih deset godina, ne treba da bude toliko naivan i pomisli kako je sve to sagradio Emir Kuturica. Ne sme ni da zažmuri pred ogromnim, u pojedinim trenucima spasonosnim i suštinskim doprinosom, Železnica Srbije i njihovih lokalnih protagonista predvođenih Radovanom Glibetićem. Ne može da se zanemari procvat Mokre Gore u onom ruralnom, zavičajnom pogledu koji se duguje „uticajnim rođacima iz Beograda“, jer su upravo mokrogorski pročelnici u Beogradu pokrenuli podizanje ovog sela pa i dovodjenje Emira Kusturice na ove prostore. Od tog vremena sir, kajmak, slanina i ovdašnja pršuta dalje i lepše mirišu a novac se zavlači sve više i dublje u štepove preživelih suknenih čakšira. Pune se polagano vikendice, brvnare „na ćert“, „bondručare“ i planinski vajati, traži se karta više za sve praznične dane i ferije varoškog i provincijskog sveta. Seoski san se ne ostvaruje, samo zato što seljaci ovo nisu mogli ni da zamisle čak ni u snu!

Ono što pažljivi posmatrači, koji žele pomalo i da sude, moraju da vide jeste jedna ogromna stvaralačka energija, koja odavno nije viđena na ovim podnebljima, u Mokroj Gori i okolini buja i ključa na sve strane. Nije sva ta energija Emira Kusturice (daleko od toga) ali su sve pozitivne i poneka negativna provokacija došle od Emira Kusturice. On kada radi to može da bude i loše, ali kada se svađa čini se da će samo biti dobro i da će neka nova mistrija zazvečati u zidarskoj fangli.

Kustendorf je događaj kakav prosečna Srbija u ovom trenutku, možda ne može ni da razume, te su i hvale i kuđenja festivala u tom smislu irelevantna. Ali, protokom vremena i Srbija i ovaj mikroregion dobijaće svest i sadržaj kakav mnoge zemlje nemaju niti će još zadugo imati. Spajajući v sak i filmsku klapu, mistriju i kameru, mešalicu i projektor, malter i filmsku traku, filmsko platno i gorski pejzaž ljudi okupljeni u konceptu Mokre Gore, Drvengrada, Šarganske osmice, Andrićgrada, Parka prirode i Nacionalnog parka stvaraju novu senzualnost na kojoj mogu počivati stanovite potrebe domaćeg i svetskog konzumerizma u budućnosti. Možda je malo ljudi svesno obima i sadržine ovog koncepta, jer je sada lakše kritikovati nego razumevati, ali kada dođe vreme od svega ovoga najveću korist imaće upravo žitelji ovog regiona.

U međuvremenu otkrivaćemo tajne dnevno političkih i sporadično kulturnih konflikta (odve rođeni Lale Bas bi rekao – pičvajza!) sa Emirom u glavnoj roli, a sve to upakovano na onaj uski kolosek sa početka ove priče.

Objavio dnevni list Danas, mart 2013.

Share

You may also like...