Mit o nepravednoj nepravdi

U srpskoj politici ne postoje manjkovi. Naime, nema čega nema u izobilju osim, naravno, racionalnog i civilizacije dostojnog promišljanja i delanja. Ovu očajnu tezu danas najbolje potvrđuju ubitačni (ne samo ideološki) sukobi među učesnicima i navijačima političkih utakmica, zadivljujuća kreativnost prevrata i mimikrije stranaka, neverovatan kapacitet tranzicije i konverzije političkih vizija i misija, kao i druge “kaurske ludorije” – što bi rekao Gagi Jovanović u Crnom Gruji!

Ono što racionalnim učesnicima i posmatračima političkog života ovih dana posebno bode oči i u najmanju ruku zbunjuje razum, odnosi se na jednu interesantnu političku praksu srpskog podneblja. Još preciznije – beogradskog političkog ekosistema. Reč je o pokušaju nametanja i razvijanja posebne kulture političkog zaborava u savremenom životu. Poražene političke organizacije, njihovi kreatori i nosioci podjednako kao i oni koji su apsolutni šampioni u istom političkom sosu, pokazuju neverovatnu energiju i upornost u nastojanju da sve ono van njihovog trenutnog taktičkog cilja, bude minorizovano, zaboravljeno i negirano.

Na lokalnim izborima u opštinama Voždovac, Kostolac i Odžaci apsolitni favoriti su naprednjaci dok su nesumnjivi gubitnici dojučerašnji šapioni izbora na skoro svim nivoima. Izborni proces, kao i postizborne reakcije u taborima pobednika i poraženih oslikavaju nedvosmisleno podeljeno društvo ali i izvesnu dozu poltičkog autizma koji bi se slikovito dao izraziti onom narodnom izrekom o guskama u magli. Pobednici ovih i nedavnih izbora uglavnom reaguju euforijom, zadovoljštinom i energičnom ekspresijom samodovoljnosti. U njihovoj dioptriji, čini se, koncentrisana je sva ona nagomilana želja da se konačno suvereno vlada ali ponajmanje nad građanima i državom a ponajviše nad političkim protivnicima. Bar tako izgleda. Potiskivanjem u zaborav svega što su mislili, činili i zastupali do danas, pobednici u prvi plan istiskuju jednu jedinu crno-belu paradigmu o sebi kao jedinim dobrim momcima i onima koji su sve suprotno od toga.

Na drugoj strani je, za politički život podjednako štetna, iskustvena matrica koja poražene stranke drži potopljene u opasan rastvor samodovoljnosti i frustriranosti iz koga nikako ne podužu glave. Poraženi protokom vremena ne uspevaju da nauče ključne lekcije od svojih političkih protivnika a u tome je prilična veština i prednost. Čini se da ih i dalje drži osećaj das u na vlasti id a poseduju tapiju na reforme i modernizaciju baš kao oni drugi na nacionalni interes i srpstvo. Lakoća pada obrnuto je srazmerna težini uspeha a to se najpre zaboravlja i kada se vlada i kada se pada! Racionalnom umu ostaje nejasno zašto se gubitnici čude nad izbornim trijumfima svojih političkih protivnika – dojučerašnjih ekstrema raznih specijalnosti? Da li smo preispitali sebe i ono što smo radili, ili radimo, jesmo li počistili u svom dvorištu, jesmo li se usaglasili oko ciljeva i prioriteta, jesmo li se modernizovali, imamo li standarde i sisteme kvaliteta u političkom životu? To su pitanja koja bi poražene snage u svakom pa i ovom postizbornom vremenu morale da postavljaju i analiziraju.

Nažalost, gubitnici uglavnom zapadaju u ćorsokake samosažaljevanja, pronalaženja krivca u drugima, upiranja prstom u sve samo ne u sebe. Potpuno odsustvo samokontrole i samokritike situaciju čini dodatno komplikovanijom a kao lekovito sredstvo (narodne ili alternativne medicine) služe – zaborav i mit o nepravdi! U zaborav se sve gura, potiranje svesti i savesti i konkretnim problemima i greškama smatra se magijskim postupkom koji će rešiti boljke i teškoće. Eliminacija mišljenja, racinalizma, dijaloga i borbe ideja ustupa prostor nekoj vrsti modernog političkog šamanizma koji se oslanjanjem na mitološke komponente želi kretati kroz vreme i modernu istoriju. Umesto racionalna promišljanja i objašnjenja gubitnička svest nudi opšte i posebne formule, kao gotove meleme tradicionalnog narodnog razumevanja i dostignuća političkih magova i njhovih sakupljača lekovitog bilja. Ovom mitu pridružuje se i mit o “nepravednoj nepravdi nad nama” čija je svrha da afirmiše zaborav po onoj (opet narodnoj izreci) kako je “zbog radi uspeha” sve što je ružno najbolje zaboraviti. Mit o nepravdi lišava nas obaveze odgovornosti, udaljava nas od suštine problema koje nismo rešili i daje nam za pravo da i dalje superiorno funkcionišemo u procesu sopstvenog propadanja. Takav mit o nepravdi uglavnom je veoma dobro izveden falsifikat istine iz mnogo razloga. Ipak, koriste ga gubitnici jer on može biti veoma koristan kod novog pokretanja populusa i traganja za beskrajnim plavim krugom!

Taj očajni duh iz boce, razbijene političkim porazom ideje racionalizma, podjednako je opasan za gubitničke političke organizacije, ali ništa manje to mistično zaveštanje nije opasno ni po pobedničke snage. Jer, setimo se, nekada davno sadašnje poražene politike bile su u istom onom (možda i većem) uzletu, zanosu i prilično opijene pobedom institucije Petog oktobra! Tada su te politike pale u istu zamku u koju danas padaju pobednici. Pobedničkom opijenošću, negativnim uzletom i nepronalaženjem optimalnog puta kroz iskušenja i probleme savremene istorije brzo se krahira.

Hoće li neko od onih koji odlučuju u ime i pobednika i poraženih početi da uči iz iskustva upravo svojih protivnika? Onaj ko je izgubio izbore ima veliku prednost jer je dobio dragoceno vreme i mogućnost da se presabere, duboko promisli, prizna greške i grehe, uoči ono što je bilo pozitivno, organizuje se, ohrabri okolinu i kao takav stekne suštinsko poverenje i nastavi tamo gde je pao! Oni drugi, pobednici sa izbora, nemaju tu priliku jer ih vratolomna svakodnevica frustrira a teret realnih problema lomi kičmu. Umesto da, narodski rečeno seire nad protivnicima, trebali bi da pokažu smernije i humanije lice političke pobede i kao takvi uzmu svu odgovornost za najširu društvenu akciju osvajanja normalnosti. Konačno, ako i jedni i drugi ne promene političku dioptriju i ponašanje u odnosu na stvarnost i sopstvene ambicije – teško nama!

Objavio dnevni list Danas 19.12.2013.

Share

You may also like...