Tipologija novinarskih žanrova

Razvoj medija i savremenih medijskih tehnologija nezamisliv je bez teorijskog promišlljanja pretočenoh u inovacije i naučno stručnu literaturu. Poput svake druge ljudske delatnosti i savremeni mediji iziskuju stalna preispitivanja, kako teorijska tako i praktična a doprinos savremene naučne i stručne literature nemerljiv je. Ipak, čini se da je poslednjih godina i decenija razvoj tehničko-tehnoloških platformi, na kojima se sve više zasniva savremena medijska praksa, u značajnoj prednosti nad razvojem teorijske i stručne misli savremenog žurnalizma. To, doslovno, znači da nam u ovom trenutku tehnika i tehnologija a posebno informaciono-komunikacione tehnologije na koje se mediji uglavnom oslanjaju, u značajnoj meri uzmiče i premašuje našu praksu. Brzina kojom se današnje inovacije šire, etabliraju u praksu a potom bivaju unapređene i iznova inovirane, fascinantna je. U takvoj situaciji očigledno imamo neku vrstu tehnološkog jaza između informaciono-komunikacionih tehnologija i onih metoda i tehnika kojima se „sui generis” osmišljavaju medijski sadržaji.

Upravo te metode i tehnike nisu ništa drugo do tehnologije novinarskog „zanata“ koje se neminovno moraju savladati ulaskom u medijsku struku i praksu. Ipak, sadašnje generacije mladih novinara i studenata medijskih i komunikoloških usmerenja osećaju kvantitativnu nesrazmeru između stručne i naučne literature za proučavanje informaciono-komunikacionih tehnologija, na jednoj strani, i stručne i naučne literature za proučavanje komunikološke, PR i novinarske tehnologije rada, na drugoj strani.

Stručna literatura i udžbenici iz kojih se poučavaju polaznici medijskih, PR i novinarskih studijskih programa na srpskom govornom području doživljava izvestan rast, kako u predmetnom obuhvatu, tako i u kvantitetu. Nedostatak podrške domaćoj nauci i povlađivanje prevodnoj literaturi podstiču plasman i uticaj stranih autora novinarskih udžbenika čije metode, volumeni i prakse uglavnom nisu adekvatni niti usaglašeni sa medijskom situacijom u Srbiji a često su i nekompetentni, opterećeni primerima iz medijskih sistema koje je nemoguće primeniti u Srbiji i susednim zemljama. Povećana produkcija strane medijske literature, naročito one o tehnologijama novinarskog rada i umeća, uglavnom je posledica nedovoljne podrške domaćoj nauci i stručnim projektima na usavršavanju medijskih deltnika. Zbog toga u domaću medijsku praksu sve više prodiru maniri koji ne priliče domaćem afinitetu, kulturi i mentalitetu. Ako tome dodamo činjenice da domaća stručna novinarska literatura u poslenje dve decenije jedva da je nalazila svoj put do publike, onda je razumljivo zašto u savremenim programima elektronskih medija i na stranicama štampe sve više ima anglosaksonskog i evropskog novinarskog iskustva a sve manje domaćeg.

Knjiga koja će, bez ikakve sumnje, odagnati crne slutnje o domaćoj metodološkoj i naučnoj misli u oblasti medijskih nauka i novinarstva, nedavno je publikovana. U izdanju renomirane izdavačke kuće „Jasen“ iz Beograda, koja neguje praksu publikovanja esencijalnih i nimalo lukrativnih naslova, objavljena je monografska studija pod naslovom „Žanrovi u savremenom novinarstvu“. Autori su Dr Zoran Jevtović vanredni profesor katedre za žurnalistiku Filozofskog fakulteta u Nišu, Dr Radivoje Petrović proučavalac i publicista blistave karijere u domaćoj štampi i Dr Zoran Aracki docent katedre za žurnalistiku Filozofskog fakulteta u Nišu. Na 369 strana ove knjige (a5 formata) tri autora daju značajan doprinos promišljanju skoro svih aspekata novinarskih žanrova u savremenim elektronskim i štampanim medijima. Od prezentacije onih saznanja kojima već decenijama nema šta da se oduzme niti doda (opšteprihvaćene definicije žanrova) do strukturne analize i izvesnog stepena inovativnosti, ova knjiga pisana je znanjem i iskustvom vrhunskih teoretičara koji su u nauku stupili direktno iz decenijske novinarske prakse.

Knjiga je struktuirana na jednostavan i čitljiv način, kroz pet celina, od kojih prve tri predstavljaju glavna sadržinska poglavlja u kojima autori razmatraju i prezentuju svoja gledišta, dok su referentna literatura i beleške o autorima koncipirane u poslednjim celinama. Prva dva poglavlja predstavljaju okosnicu i glavni deo knjige u kojima su sadržani tematski segmenti, koje slobodno možemo nazvati najkorisnijim i praktičnim lekcijama novinarstva. Na kraju svake lekcije nalazi se obavezna celina „Preporučujemo“ u kojoj se daje pregled ključnih instrukcija, stavova i principa iz pređašnjeg štiva. Ovaj detalj knjigu približava studentima i mladim novinarima a kroz modernu metodičko-didaktičko opremu materiju čini prihvatljivijom i afikasnijom.

Prvo poglavlje pod naslovom „Doba medija“ uvodi čitaoce u svet današnjih elektronskih i štampanih medija a sadrži osam tematskih segmenata kroz koje se ostvaruje širok zahvat i prodiranje u strukturu novinarske prakse i nauke o njoj. Pored opštih osvrta na novinarsku profesiju i savremeno novinarstvo u svetu i u Srbiji, ovo poglavlje donosi i značajne segmente novinarske tehnologije. Upravo ono čega u domaćoj literaturi nedostaje ovde ima u sasvim dovoljnoj meri, kako za proučavaoce medija, PR-a i komunikacija, tako i za praktičare u svakoj od navedenih oblasti. Autorski zahvat seže direktno i duboko u stvarnost novinarskog posla i tamo crpi značajno iskustvo koje pretače u stavove i uputstva. „Pisanje za medije“, „Naslovi u štampi i RTV najave“ i „Izvori informacija“ su teme kojima se u ovom poglavlju elaborira savremena novinarska praksa i daju tehnološka rešenja i tehničko-taktička uputstva za ovladavanje novinarskom profesijom danas. Da u domaćoj izdavačkoj praksi ima više solidnih stručno-naučnih monografija i studija ovo poglavlje bi moglo da pretrpi kritiku o opširnijem uvodu i elaboriranju opštih mesta istorije novinarstva koji su decenijama statični. Ipak, u nedostatku navedene literature ovi segmenti uvodnog poglava su poželjni.

Razmatranja uloge i značenja savremenog novinarstva autori, uglavnom, zasnivaju na postavkama o novom žurnalizmu kao praksi koja prati, ali i učestvuje u kreiranju stvarnosti. Potrebu za inovativnim i modernim praksama autori vide u ideji da „novinarstvo prerasta u suštinski javni dijalog, vrstu socijalne autoregulacije koja omogućava skladnost i harmoničnost funkcionisanja društvenog sistema, pa otuda stalni rast njegovog značenja“ (Jevtović, Z., Petrović, R., Aracki, Z., 2014:20). Preispitivanje dometa, kritički odnos prema devijacijama u razvoju kulture javne komunikacije i tendencije koje raslojavaju tkivo odgovorne novinarske profesije, važno su uporište idejnog i vrednosnog naboja ovog poglavlja.

Drugo poglavlje pod nazivom „Novinarski žanrovi“ obimom je najveće a sastoji se od 17 tematskih celina u kojima se na školski način prezentuju i razmatraju strukture novinarskih žanrova i oblika novinarskog izražavanja. Sagledavanje i pedagoški prosede autora ovog poglavlja oslanja se na uobičajenu i stručnoj javnosti poznatu tripartitnu podelu novinarskih žanrova na faktografiju, analitiku i beletristiku. Opredeljenje da se tako zasnuje tipologija žanrova leži u „zavisnosti od toga da li je u njima noseći element fakat (činjenica), analiza (mišljenje, stav) ili opisivanje doživljaja i izražavanje utisaka i osećanja“ (Jevtović, Z., Petrović, R., Aracki, Z., 2014:117).
Međutim, na ovom mestu očekivana su i ona razmatranja koja bi vodila ka mogućem razrešavanju nesuglasica i izvesne konfuzije koja vlada u razumevanju tipologije žanrova. S obzirom na konstataciju da „kod svođenja u precizne lingvističko-teorijske obrasce počinju razlikovanja“ (Jevtović, Z., Petrović, R., Aracki, Z., 2014:116), neophodna bi bila opsežnija opservacija značenja i strukture žanrovske topike i tipologije. Ako je to nedostatak on je sasvim prevaziđen i nadograđen iscrpnim elaboracijama tri glavna novinarska žanra: Informativnog (faktografskog), analitičkog i beletrističkog. Izbegavanje rizika da se odlučno suprotstavi prethodnicima koji su sasvim drugačije zasnivali tipologije novinarskih žanrova, izvedeno je dubokim poniranjem u suštinu materije i analizu primera.
U odeljku o informativnom (faktografskom) žanru ostvaren je sadržajan ali i jezgrovit uvid u strukture, tehnike i stvaralačke postupke glavnih novinarskih formi koje podpadaju pod faktografiju – intervju, anketu, vest i izveštaj. Smatrajući da je intervju prvorazredna faktografska forma posvećen mu je značajan prostor i elaboracija. Inovativna nota faktografskog žanra nalazi se ideji o novom modelu vesti koji se javlja kao posledica procesa dezintegracije klasične strukture vesti u procesu prilagođavanja novim medijima.

Analitički žanr, po viđenju autora, obuhvata tradicionalne forme komentara, uvodnika, kolumne, članka, novinske kritike i karikature. Kako pisati analitičke forme i na koji način ostvariti dobre rezultate u ovom žanru jeste imperativ mnogih poslenika javne reči. Najkonkretniji doprinos novinarstvu u domenu promišljanja ostvaruje se upravo ovim žanrom. U tom pravcu zasnovana su suštinska, ali i tehnička i metodološka uputstva za dobro stvaralaštvo u ovom žanru.
Iako je najmanje prostora zauzeo deo knjige o beletrističkim formama svavako će biti koristan onima koji uče. Svrstavajući reportažu, feljton, crticu i portret u ključne forme beletrističkog žanra, možda su zapostavljene neke druge tradicionalno prisutne forme poput humoreske, ili možda novinske priče. Ukazujući na diskurzivnost i pripovedne aspekte žanra dati su glavni parametri za lepo stvaralaštvo onih koji u novinarstvu vide mogućnost izveštavanja o svetu kakav jeste ali i kakav bi mogao da bude.

Zaključna razmatranja ove studije posvećena su budućnosti novinarstva i mogućnostima njegovog razvoja i unapređenja. Iako su knjigu pisali kao da novinarstvu predstoji sigurna budućnost, autori ne skrivaju strepnje i brige za budućnost profesije. „Očekivanje da će politika medije prepustiti građanima i idealima istine velika je zabluda“ (Jevtović, Z., Petrović, R., Aracki, Z., 2014:346) a jednu od spasonosnih koncepcija autori vide u osamostaljivanju i jačanju medija na tehnološkom, oragnizacionom i poslovnom planu. Povratak izvornim vrednostima, oslanjanje na domete digitalne (r)evolucije, oslanjanje i fokusiranje na fundamentalne vrednosti odgovornog novinarstva, mogli bi da obezbede veći stepen održivosti profesije. U tom pravcu je osmišljena, bogatim iskustvom keirana i veštim jezikom ispisana ova vredna studija čiji čitaoci će pored brojnih praktičnih znanja i saveta imati prilike da prodru u svet temeljnog promišljanja o vrednostima i dometima novinarstva.

Prikaz knjige TIPOLOGIJA I ISKUSTVO NOVINARSKIH ŽANROVA autora
Zoran Jevtović, Radivoje Petrović, Zoran Aracki „Žanrovi u savremenom novinarstvu“, Beograd: Jasen, 2014.

Objavljeno u naučnom časopisu Kultura polisa, Novi Sad 2015.

Share

You may also like...