Jesu li novinari “sedma sila”?

O tome koliko savremeno novinarstvo utiče na javnu sferu i društevene tokove vode se žestoke polemike a mišljenja su polarizovana i suprotstavljena. Novinarima se, sve češće, zamera da su ili instrumentalizovani ili pasivizirani kao i da objektivnog novinarstva ima sve manje. Odgovore na neka od ključnih potanja profesije novinara dao je prof, Dr Boban Tomić.

Da li su novinari u Srbiji “sedma sila”?

Novinarstvo jeste “sedma sila” ali novinari, nažalost, nisu. Novinar kao pojedinac, više nije tako moćan i uticajan izvan konteksta sopstvene redakcije, ali mediji su sve moćniji i oni su “sedma sila” u većoj meri nego što su ikada bili. Mislim da savremeni svet stvara veliki jaz između novinarstva i novinara i da nekom nametnutom silom želi da udalji i odvoji novinare od njihove profesije. Zvuči paradoksalno, ali mislim da je tako, jer kako drugačije razumeti okolnosti u kojima mediji na celoj planeti, pa i kod nas, bujaju u tehnološkom smislu, razvijaju forme, žanrove, kanale, modele a najobičnija sloboda novinara da napiše slobodnu misao biva značajno kontrolisana. Tehnologija razvija novinarstvo a novinari u svetu bivaju i fizički ugroženi više nego ikada ranije. To je globalni kontekst, na svim meridijanima u manjoj ili većoj meri i uz prisustvo retkih dobrih primera. Svetsko novinarstvo skoro da ne postoji na onaj tradicionalni način a do najnižih grana ga je doveo globalni korporativni uticaj koji nastoji da novinarstvo potčini, najpre korporativnim a potom i ideološkim uticajima. Međutim, novinarstvo je stvaralačka profesija a ni jedno stvaralaštvo ne trpi okove i otuda imamo stalni sukob između novinarskih profesionalaca i ekonomsko-političkih etita, uglavnom oko toga kakve ideje će dominirati u medijskom narativu. Ta borba je ključna za svetsko, pa i naše, novinarstvo i mera u kojoj novinarstvo uspe da sebe sačuva od korporativnih i ideoloških uticaja jeste mera osvojene slobode i epiteta “sedma sila”.

Ima li među novinarima pojedinaca kojima bi mogao da se pripiše ovaj epitet i kako su se izborili za tu poziciju?

Mnogo naših kolega se bori za profesionalne standarde i podizanje ugleda profesije. Takođe, mnogo novinara radi naporno i doprinosi da imamo kvalitet medijskih sadržaja a mi njih nikada ne primetimo jer jednostavno ćute i rade. Međutim mislim da je sve manje takvih požrtvovanih novinara koji su posvećenici profesije. Mislim da je vrlo malo onih kolega koji vode računa o svim aspektima izveštavanja, sakupljanja građe, uređivanja, pisanja, odnosa prema činjenicama, istini, stilu i jeziku medija. Skoro da su nestali novinari koji čuvaju jezik, kulturu, tradiciju a to je najveća snaga novinara u jednoj državi. Naravno da ima svetlih primera i novinara koji ogromnu energiju ulažu da stvore sadržajno, odgovorno i za javnost važno izveštavanje o mnogim temama. Istraživačko novinarstvo  i njegovi protagonisti su značajno napredovali u tom smislu. Nedostaju nam jaki novinari u proizvodnji vesti jer snaga novinarstva počiva na kvalitetnim vestima. Mislim da je, zbog ekonomske ugroženosti profesije, mnogo novinarske energije usmereno ka egzistencijalnim pitanjima, borbi za preživljavanje i da zbog toga niko više nema snage ni vremena da se posveti ključnim kvalitetima. Naprotiv, mnogi talentovani novinari svoj talenat troše u tabloidima jer nema dovoljno kvalitetnih medija koji bi ih uposlili.

Napravite paralelu između novinarstva od pre tri decenije i danas. Šta se promenilo?

Najveće promene su u domenu tehnologije i to je logična posledica opšte tehnologizacije i “digitalizacije” globalnog društva. Narodski rečeno – tehnologija je dobar sluga ali zao gospodar. Pored mnogo koristi ona nam je donela i mnogo štete a to svedoči o našoj nespremnosti da iz nje izvučemo maksimum dobrog a minimum lošeg uticaja. Drugi bitan aspekt jesu društvene promene na talasu globalizacije i demokratizacije društava i tu je stanje skoro isto kao is a tehnologijom. Čovek je sklon da od demokratije traži samo prava a da prilično zaboravi na svoje obaveze pa se tako negde zagubila samodisciplina, odgovornost, empatija i to nas je dovelo odve gde smo sada. Novinarstvo je nekada podrazumevalo na prvom mestu – odgovornost. Nekada je postojao samo – odgovorni urednik a bio je odvojen od glavnog udernika. Dakle neko je morao da odgovara za sadržaj medija a ta odgovornost je podrazumevala i ličnu, moralnu ali i zakonsku odgovornost. Nekada je postojala vrlo visoka kazna za javno iznetu laž. Publika je bila zaštićena od laži. Odbrana novinarstva od neistine i laži, a to su druge reči za nepreciznu, nepotpunu i iskrivljenu informaciju, jeste ključna bitka novinarstva. Savremeno doba pogoduje i jednostavno kao da štiti, razvoj novih formi neistina, poluistina i same laži. Evo naprimer, pojava “fakenews” sadržaja je skoro legalizovana pa sada govorimo i o “misinformation” sadržajima. Dakle, nije nam dovoljno to što smo u javni govor olako propustili lažne sadržaje pa sada uvodimo i “namerne propuste” u pravljenju vesti. Mislim da je to zaista đavolji posao koji, ako mu se snažno ne suprotstavimo, može za sva vremena da uništi novinarstvo kao profesiju.

Šta treba sada uraditi da bi novinari ponovo bili uvažena profesija?

Obzirom da su ključne akcije novinarske profesije usmerene na tehnologije i građanske slobode, mislim da je jedina mogućnost za spas profesije u potpunom ovladavanju nad tehnologijama i ljudskim slobodama. To se može postići samo emancipacijom u domenu znanja i veština, dakle obrazovanjem. Mislim da je obrazovanje uvek bilo, a danas je više nego ikada ranije, najvažnija poluga za menjanje sveta na bolje. Po šansama, mi smo u dalekoj budućnosti a po mogućnosti da nešto promenimo mi smo u srednjem veku. Zato mislim da svi moramo brže i više da učimo. I kroz koncepte institucionalnog i vaninstitucijonalnog obrazovanja za medijske poslenike. Medijska pismenost nas jedina može spasiti i tu nam treba saradnja na svim frontovima. Moramo da obrazujemo ljude za rad u medijima, dakle za medijsku produkciju, ali istovremeno moramo da obrazujemo medijsku publiku. Ne mislim da su današnji mediji baš neobrazovani, ali moramo mnogo više da učimo jer postojeća znanja brzo zastarevaju upravo zbog tehnologija. Novinarstvo ne može sve to da postigne bez saradnje, ali zato moramo da se angažujemo maksimalno da sa svim drugim akterima, od države do sporta, taj posao bude pokrenut. Obrazovanje i stalno učenje je nezaobilazna kategorija i novinarstvo, u tom smislu, deli sudbinu svih profesija a to je stalno, celoživotno učenje i deljenje znanja. Kada znanje ovlada profesionalci u svojoj branši postaju prava “sedma sila” a manipulacija gubi značaj i smisao. Tako je oduvek bilo a tako je i danas.

Objavio portal: SINOS

Share

You may also like...